* ОНЛАЈН НАСТАВА ИЗ УГЛА ЈЕДНЕ СЕОСКЕ УЧИТЕЉИЦЕ

ОНЛАЈН  НАСТАВА ИЗ УГЛА ЈЕДНЕ СЕОСКЕ УЧИТЕЉИЦЕ

У школи смо, ушушкани у учионици коју смо уредили по својој мери. Поред осталог, користимо и ИКТ у настави и занимљиво нам је. Чујемо да се у неким земљама појавио Коронавирус. Саосећамо са зараженима и угроженима, али нам се чини да је то тамо негде, далеко од нас.

Међутим, брзо су дошле препоруке о појачаним хигијенским мерама. Придржавамо се тога и већ почињемо да стрепимо. Долази петак, 14.3.2020. Поздрављамо се, као и увек са: ,,Довиђења, видимо се у понедељак!''

Наступа викенд пун различитих, често нејасних информација. Много је тога недоречено. Сви су збуњени и већ прилично уплашени. Када је стигла одлука да се школе затварају, схватамо да је ,,враг однео шалу'' и да се налазимо на несигурном терену.

Шта даље? Како се понашати? Шта радити? Шта ако ово потраје? Заборављамо на страх, немамо времена за њега. Усредсређени смо на то како пронаћи најбољи начин да наставимо учење на даљину, да наши ђаци не остану ускраћени за трећину школске године.

Крећу телефонски разговори са родитељима. Тражимо варијанту која ће одговарати свима, у којој ће се сви наћи. И родитељи су збуњени. Неки се боље, а неки слабије сналазе са техником. Ради се о сеоској школи. Искаче нови проблем, два ученика (из исте породице) немају ништа од технике, а и да имају, не би се снашли. Немају чак ни струју. Две сестре, које иначе спорије напредују имају струју, телевизор и мобилни телефон старија генерације.

Шта њима понудити? Сазнајемо да ће бити ТВ часова. Одлично! Свака част свим колегиницама и колегама који су превазишли страх и трему и свима нама олакшали рад. Часови су одлично осмишљени. Једини проблем је што нам се планови не поклапају, а из неких предмета није могуће ни некако ускладити на даље. Ипак, сналазимо се. Часови су постављени на сајту па их можемо искористити и после емитовања, када по нашем плану дођу на ред.

Добро је. Ученици који нису технички опремљени пратиће ТВ часове. Али, шта са овима који немају ни струју? Ништа ми друго не преостаје, осим да им некако доставим штампани материјал. Компјутер и штампач су се ,,усијали''. По цео дан, до касних вечерњих часова, куцам, скидам неке готове материјале, пишем инструкције, штампам, класирам, бележим датуме... Како им доставити када немамо могућност контакта? Љубазношћу и, рекла бих, храброшћу помоћног радника наше школе, штампани материјал одлази код ученика. О повратним информацијама ћемо касније.

Ученици који само прате ТВ часове такође добијају одговарајући штампани материјал. У међувремену, формирам групу на Фејсбуку за остале ученике. Сложили смо се да се ту сви сналазе. Срећом, већ имам три своја блога. На једном од њих објављујем материјал и задатке по предметима и разредима (ради се о комбинованом одељењу првог и трећег разреда). Остале блогове користим да на њима поставим онлајн тестове. 

Ако затреба додатно објашњење снимам помоћу таблета и у облику видео записа постављам у групи. Зашто? Зато што је немогуће уживо комуницирати  ни преко Фејсбука, ни преко Вибера. Оптерећен Интернет. Кочи се. Срећом, родитељи и ђаци кажу, сналазе се без проблема. Мајке су активно укључене, хвала им на томе. Сликају урађене задатке и постављају на одговарајуће место у групи. 

Одлично! Лакнуло ни је! Могу  мало и да предахнем. Али, не! Нема предаха! Периодично стижу препоруке, задужења, обавезе, обавештења упућена нама, учитељима и наставницима. Проширени, детаљни планови, извештаји, белешке, интензивније праћење и бележење ангажовања... Смишљај, решавај, куцај... шаљи на време! Срећом, имам свој лаптоп, не морам да га делим са сином који такође учи на даљину, или супругом који не ради од куће.

Падају ми на памет колеге који имају по двоје деце и један кућни рачунар. Како се они усклађују? Како постижу све да ураде. Тешко је и породицама са више деце на школовању. Ја мислим да је ту повремено био ,,рат''.  

Улазимо у неку врсту рутине. Деци је занимљиво. Па чак и родитељима. Све завршавају на време. Повремено обавим и телефонске разговоре да проверим како су, како им иде, да не претерујем са задацима... Онда долази први рачун за телефон. Увећан за 2000 динара! Па да, причало се!

Размишљам, овим би у будућности неко морао да се позабави. У реду, сада смо затечени, али, колико ми се чини, биће још учења на даљину. Ако је тако, онда би требало опремити и наставнике и ученике техником. Зашто не и службени телефон? Па, многе службе га имају. У време Короне се показало да је потребан и нама.

Елем, учење на даљину траје и траје... Нисмо то очекивали. Ипак, шта је, ту је. Радимо од куће, заштићени смо од заражавања, не журимо на аутобус... Има то у ово време и своје предности.

Деца сарађују, сналазе се, али примећује се да су се мало уморили од овог учења на даљину. Воле они рачунаре, проводе уз њих доста времена, али ово нису игрице, ово је нешто озбиљније. Онда, ту су и родитељи који све то прате. Нема забушавања.  Тражим начин да их мотивишем. Похвале, подстицаји, позитивни коментари пљуште на све стране. У анкети се изјашњавају да највише воле онлајн Гугл тестове. У реду. Правим и шаљем тестове кад год то наставна јединица дозвољава. И сада, на крају учења на даљину, имам их стотинак. Ух, то је требало саставити и откуцати!

Дођосмо до краја школске године, завршисмо са учењем на даљину. Задовољна сам резултатима. Како је било напето и неизвесно на почетку, одлично се завршило. Имам довољно повратних информација да закључим оцене.

ХВАЛА СВИМА КОЈИ СУ ПОМОГЛИ ДА СЕ НАСТАВА НА ДАЉИНУ УСПЕШНО ПРИВЕДЕ КРАЈУ.